Божин Јовановић рођен је 1920. године у селу Ново Корито код Књажевца. Учесник је НОБ-а. Одмах после рата био је директор тимочких рудника угља, који су обједињавали 17 угљенокопа. Више година био је председник зајечарског среза. Касније је, читаву деценију (1965–1975), био генерални директор Рударско-топионичарског басена Бор. То је био период снажног искорака у развоју прерађивачке индустрије бакра и изградње низа нових погона, као и града Бора и Крајине у целини. Потом је био председник Пословне заједнице „Југобакар”. У то време Божин Јовановић и „Југобакар“ учествовали су, поред осталог, у изградњи многих инфраструктурних објеката у Београду, као што је Центар „Сава”. Био је челник Привредне коморе Југославије, одакле одлази у пензију. Такође, био је председник делегације СФРЈ за Интерпарламентарну унију; члан ЦК СКЈ у 3 мандата; члан најужег кабинета председника СФРЈ (1965–1969); председник Франко-југослав банке у Паризу (1968–1972).

Одликован је: Орденом за храброст првог реда 1951; Орденом југословенске звезде са лентом; Орденом хероја социјалистичког реда; Орденом југословенске заставе са златним зрацима; Орденом рада са црвеном заставом; Орденом заслуга за народ другог реда; Орденом братства и јединства другог реда; Орденом за пожртвовани рад; Орденом заслуга за народ са златном звездом; Орденом за војне заслуге другог реда; Орденом братства и јединства са златним венцем; Орденом Републике са златним венцем…, и многим другим одликовањима, од којих је 11 добио од председника СФРЈ Јосипа Броза Тита…

Божин Јовановић је имао плодну научну и публицистичку делатност. Осим шест засебних монографија с темама из привредног и културно-историјског развоја земље, аутор је и више од 40 прилога у стручним часописима и листовима. Почасним доктором наука проглашен је за допринос који је дао развоју и унапређењу управљања привредним и јавним пословима.