Open/Close Menu Образовање од 1989.

Студент Факултета за културу и медије, Марко Мирковић, недавно је на Првом међународном фестивалу поезије и кратке приче за децу и младе „Жарко Аћимовић“ у Новом Саду освојио другу награду за кратку причу „Последњи лист“.

Овај фестивал организује Сцена свих креативних, организација која делује независно и за циљ има промоцију младих књижевних талената, уз сећање на неправедно заборављене писце, којима посвећује фестивале као што је Жарко Аћимовић, рођен на Косову а живео и стварао у Новом Саду.

Марко је почео да пише у средњој школи, али је своју улогу схватио озбиљније на студијама Факултета за културу и медије, захваљујући песнику и професору, Слободану Бранковићу, који нажалост више није са нама. Марко је члан групе „Заветине запис“. Добитник је две треће песничке награде на фестивалима у Новом Саду и друге новчане награде за критику романа писца Драгог Тасића „Под сенкама Јестоније“, објављене у књизи „Млади о прози и поезији Драгог Тасића“.

Поред књижевног писања, бави се волонтирањем у листовима „Нови пут“„ Историја“, и „ Булевар уметности“, као и на порталима „Исербиа“, „Башта балкана“ и „сербининфо.цх“, где се опробао у скоро свим новинарским жанровима.

Последњи лист
У дворишту, старе, оронулим блоковима зидане куће са тамним завесама на решеткастим прозорима, протеже се неколико врста дрвећа. А баш тамо испод оног дивљег кестена, глумица је највише волела да седи и чита, када би се одмарала од напорних премијера али и дугих снимања, различитих филмова, свога мужа. Тај кестен су засадили њени родитељи, док је она била мајци у стомаку, после је отац отишао у рат и више се никад није вратио, Вера се сећа да јој је мајка једном причала, да су кестен засадили заједно, и он је молио супругу да његова ћерка носи име његове мајке Вере, и још је рекао да би волео да његова ћерка буде глумица, као што је њена бака била.

Касније је Вера испод кестена размишљала о овом догађају дуго, седећи на јастуку од кинеске свиле, који је добила на поклон од кинеског амбасадора на једној веома успешној турнеји њене глумачке трупе.

Вера се данас јако разболела, дуго није играла у позоришту, тако да је управник озбиљно размишљао да је замени, док је њен супруг Француз Анри, угледни редитељ, решио на њен наговор да је замени у свом најновијем филму „Вера“, шушкало се да ће ту улогу добити млада и перспективна глумица Ракела Ферари, али гласине нису биле тачне. Без обзира на све Анри је био одсутан од куће, од када је стара кућна помоћница Берта умрла, њена ћерка Катарина наставила је да ради у Вериној кући. Напољу је била јесен, а што је јако чудно, на кестену је остао само један лист, и он прети да се сваки час откине, као да слути неку велику промену.

Вера зна да болује од неизлечиве болести, али се нада, види позоришна светла, да ће се изборити.

– Катарина, Катарина, молим вас, одшкрините ми ове прашњаве завесе, желим да гледам свој кестен, рекла је молећивим гласом.
На вратима сва задихана, појавила се кућна помоћница, толико је трчала да се и саплела на малом узвишењу од раскошног персијског тепиха. Поскидала је тамне завесе, и за тили час, осветлила оронуло глумичино лице.

– Где је Анри, да ли је долазио, питала је помоћницу.
– Није госпођо, рекла је помоћница.
– Када дође, нека ми се јави, хоћу да зове управника позоришта, чула сам нешто моја рођака Милица ми је причала да ће доћи до великих промена, ја морам… да одиграм монодраму „ Верин живот“, морам…., накашља се глумица од силне вике. Дајте ми моју црвену кутију Катарина, молим вас.

И помоћница је скинула са ормара велику црвену кутију, кад у њој позориште у малом. Вера је из кутије извадила фигурице и почела да режира, милина је било гледати њено озарено лице, иако је кашљала, брзо је надградила причу и дијалоге, смогла је све снаге и бол.
Али ипак живот односи најбоље. Док је Анри имао жустру расправу у позоришту у ком је Вера радила, јер су желели да скину са репертоара Верину монодраму, поштар је већ носио писмо за медије, у коме је управа овог позоришта, без имало срца написала, да се Верина монодрама скида са репертоара.

За то време, негде око четири сата по подне, ветар је почео снажно да дува, лист на кестену се све више клатио, а сунце пекло као никада до тада, облаци су се брзо смењивали, час црни, час тиркизни, а Верино срце је одбројавало последње минуте до заказане представе на коју никада неће стићи.

„Ко те има, тај те нема,
Ко те нема, тај те сања,
Ко те сања , тај те љуби,
А ти о том појма немаш“, чаробна песма се чула са радија, Вера је већ изашла напоље помагала се штапом. Катарина није успела да је спречи и поред забране доктора Петровића да ужива у заласку сунца, поред доброг старог кестена њеног детињства.
Анри је журио, знао је добро шта се све може десити, ако његова вољена супруга, сазна да је њена монодрама скинута са репертоара, али ипак такси је преспоро возио, да би могао да продужи живот својој супрузи.

На радију су се мењале песме, Вера се надала да ће ускоро најавити њену вечерашњу представу, али ништа од тога, већ насупрот томе, спикер Радио Београда је прекинуо програм:

– Важно саопштење, Народно позориште је донело одлуку, да се монодрама „Верин живот“ скине са репертоара овог позоришта, уз образложење да је глумици угрожено здравствено стање и да она не би била у стању да глуми, а то је за наше вести потврдио и доктор Петровић.

Тако је гласио метак, који је директно пуцао у већ рањено Верино срце.

Вера је подигла руке високо ка небу, одглумила је последњу сцену животне представе:
– Збогом, збогом, збогом, позориште. Талијом узми ме и прими у своја недра, да заједно режирамо са небеским глумцима, представе у част бога Диониса. Предајем ту своју душу богињо театра, нека је живот на овој земљи био одиграна пролазност, а живот небески, нека ми буде вечан. Мајко, причекај ме долазим ти!

То су биле последње глумичине речи, на тренутак је села на свој свилени кинески јастук, њене руке су подрхтавале, низ крајеве сувих розих усана почела је да пада крв и престала је дише, а на главу са дивљег кестена, пао је последњи лист.

© COPYRIGHT | УНИВЕРЗИТЕТ ЏОН НЕЗБИТ

logo-footer

ОСТАНИМО У КОНТАКТУ: